Obaveštenje o sazivanju skupštine.pdf

Glasački listić.doc

Obrazac punomoćja.doc

Navedenim odredbama propisano je da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku kojim se može tražiti i naknada za povredu ovog prava. Ako se zahtev odnosi na postupak koji je u toku pred Privrednim apelacionim sudom, Prekršajnim apelacionim sudom ili Upravnim sudom o zahtevu odlučuje Vrhovni kasacioni sud. Ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev osnovan može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda ovog prava. Naknada se isplaćuje iz budžetskih sredstava Republike Srbije u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu. Protiv rešenja o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku može se podneti žalba Vrhovnom kasacionom sudu u roku od 15 dana. Na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu tog prava shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak.

U prelaznim i završnim odredbama Zakona zakonodavac je predvideo da će se postupci koji su započeti po Zakonu o parničnom postupku (Sl.glasnik br.72/11, 49/13-US i 74/13 –US), a koji nisu okončani pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama ovog zakona. Prvostepeni postupci započeti pred osnovnim sudovima u kojima vrednost predmeta spora omogućuje izjavljivanje revizije prema odredbama ovog zakona, okončaće se pred tim sudovima. Revizija je dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Nova zakonska rešenja:

1. precizira se član 13 ZPP i razrađuje načelo vezanosti parničnog suda za odluku krivičnog suda u smislu da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim (član 1 Zakona);

2. usklađene su odredbe člana 35 ZPP sa odredbama člana 142 stav 6 Ustava i propisano da u prvom stepenu sporove sudi veće, osim ako zakonom nije propisano da sudi sudija pojedinac i taksativno su određeni sporovi u kojima sudi sudija pojedinac-imovinsko pravni sporovi, stambeni sporovi, sporovi zbog smetanja državine, sporovi o autorskim i srodnim pravima, sporovi o zaštiti i upotrebi pronalazaka, sporovi o objavljivanju informacija, sporovi zbog diskriminacije, sporovi zbog povrede prava ličnosti, sporovi povodom izbora i razrešenja organa pravnih lica, sporovi povodom kolektivnih ugovora, potrošački sporovi i sporovi povodom štrajla (član 2 Zakona). U skladu sa usvojenim izmenama o sastavu suda članom 3 Zakona brisan je član 36 ZPP;

3. navedena su i druga lica koja, pored advokata, mogu biti punomoćnici fizičkog lica, a u radnom sporu punomoćnik fizičkog lica može biti i predstavnik sindikata. Precizirano je da punomoćnik pravnog lica može biti advokat ili diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom koji je u radnom odnosu u tom pravnom licu. U skladu sa navedenim dopunama člana 85 ZPP Zakonom se preciziraju odredbe ZPP i to: da punomoćnika koji je advokat može da zamenjuje advokatski pripravnik, određuju ovlašćenja koja ima punomoćnik koji nije advokat ako stranka koja je izdala punomoćje nije bliže odredila ovlašćenja u punomoćju i precizira se član 136 ZPP u vezi sa dostavljanjem pismena punomoćniku advokatu. Revizija odnosno ponavljanje postupka su nedozvoljeni ako nisu izjavljeni preko punomoćnika advokata (član 4, 5, 6 i 7 Zakona);

4. promenjen je član 143 stav 2 ZPP odredbom da će, u slučaju da nije u mogućnosti da uruči pismeno na adresi pribavljenoj od stranke, sud po službenoj dužnosti pribaviti od nadležnog organa adresu prebivališta i boravišta stranke kojoj pismeno treba lično dostaviti i izvršiće dostavljanje na tako probavljenoj adresi (član 8 Zakona);

5. promenjen je član 193 ZPP u delu u kojem je predviđena obaveznost da se pre podnošenja tužbe protiv Republike Srbije, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave nadležnom javnom pravobranilaštvu dostavi predlog za mirno rešavanje spora (član 10 Zakona); 

6. dopunjen je član 294 ZPP stavom 2 koji predviđa da je sud dužan da pre donošenja rešenja o odbacivanju tužbe održi ročište na kome će tužiocu omogućiti da se izjasni o odbacivanju tužbe (član 11 Zakona);

7. redefinisana je dozvoljenost revizije u članu 403 ZPP tako što se propisuje da je revizija uvek dozvoljena kada je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, kao i kada je drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka. U pogledu cenzusa predviđeno je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe (član 13 Zakona);

8. propisano je da Vrhovni kasacioni sud odlučuje i o dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije iz člana 404 ZPP u veću od pet sudija (član 14 Zakona);

9. predviđen je novi stav 3 člana 428 ZPP kojim je propisano da se objektivni rok od pet godina od dana kada je sudska odluka postala pravnosnažna ne odnosi na ponavljanje postupka u slučajevima ako stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, kao i ako je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke (član 17 Zakona);

10. dodat je novi član 433a koji uređuje ponavljanje postupka pred Vrhovnim kasacionim sudom (član 19 Zakona);

11. propisano je da se presuda u parnicama povodom kolektivnih ugovora objavljuje u Službenom glasniku RS (član 20 Zakona);

12. dopunjen je član 479 stav 5 ZPP u pogledu odgovarajućeg pozivanja na član 380 stav 1 ZPP budući da za sve vrste postupaka kada je u pitanju spor male vrednosti rok za žalbu iznosi osam dana (član 21 Zakona);

13. smanjen je cenzus za izjavljivanje revizije u privrednim sporovima iz člana 485 ZPP na 100.000 eura (član 22 Zakona).

Odredba člana 50a Zakona o trgovini, kojom je propisano da oštećeni trgovac (konkurent) ima pravo na naknadu, kako materijalne, tako i nematerijalne štete zbog povrede poslovnog ugleda primenjuje se od 07.02.2013. godine.

Navedeno predstavlja novinu,  imajući u vidu da Zakonom o obligacionim odnosima nije uređeno pravo ličnosti pravnih lica, odnosno pravo pravnih lica na nadoknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti, odnosno poslovnog ugleda i da prema objavljenom, važećem pravnom stavu Vrhovnog kasacionog suda pravno lice nema pravo na nematerijalnu štetu sa obrazloženjem da se odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima kojima se uređuje pravo na povredu ugleda, časti i ličnosti i naknada nematerijalne štete mogu primeniti samo na fizička, a ne i na pravna lica.

Stupanjem na snagu navedene odredbe člana 50a Zakona o trgovini data je zakonska mogućnost i ustanovljen pravni okvir u kome bi se i pravnim licima priznavalo pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede poslovnog ugleda nastale nakon stupanja na snagu citirane odredbe, pod uslovima propisanim zakonom, u sudskom postupku koji je hitan (stav 6 člana 50a Zakona).

Visina eventualne novčane naknade nematerijalne štete koju bi zaslučaj postojanja odgovornosti štetnika trebalo dosuditi oštećenom trgovcu, biće određivana kroz sudsku praksu.

Apelacioni sud u Beogradu je mišljenja da je obaveza naknade parničnih troškova po svojoj prirodi zakonska obligacija. To je i novčana obaveza jer se sastoji u plaćanju određene svote novca, specifična samo po tome što ne nastaje voljom stranaka nego na osnovu zakona i odlukom suda, ali se time ne menja njena priroda novčane obaveze. Zbog toga nema razloga da se na obavezu naknade parničnih troškova ne primeni pravilo o zateznoj kamati. Podnošenjem zahteva za naknadu parničnih troškova stranka poziva svog protivnika da ispuni zakonsku obavezu naknade parničnih troškova i na taj način, u smislu člana 324 stav 2 Zakona o obligacionim odnosima, stvara uslove za nastupanje dužničke docnje. O tom zahtevu, kako je to propisano članom 163 stav 3 Zakona o parničnom postupku sud odlučuje u presudi ili rešenju kojim se okončava postupak. Zato je obaveza naknade parničnih troškova dospela danom donošenja odluke i od tada teče obaveza na plaćanje zatezne kamate na iznos parničnih troškova koji je tom odlukom dosuđen.

Privredni apelacioni sud u Beogradu je mišljenja da pravni osnov za određivanje troškova parničnog postupka proizilazi iz odredaba Zakona o parničnom postupku kojim se uređuje pod kojim uslovima i koje troškove je jedna strana u parničnom postupku dužna da nadoknadi drugoj strani. Ovaj zakon ne utvrđuje pravo na zateznu kamatu na troškove parničnog postupka.Odredbom člana 1 Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se tim zakonom uređuju obligacioni odnosi koji nastaju iz ugovora, prouzrokovanja štete, sticanja bez osnova, poslovodstva bez naloga, jednostrane izjave volje i drugih zakonom utvrđenih činjenica. Iz navedene odredbe proizilazi da obaveza naknade troškova parničnog postupka ne nastaje iz obligacionih odnosa, sa kojih razloga, a imajući u vidu i da Zakon o parničnom postupku ne utvrđuje pravo na zateznu kamatu na troškove parničnog postupka, nema zakonskog osnova za dosuđenje zakonske zatezne kamate na iznos dosuđenih parničnih troškova.  

NEUSTAVNA ODREDBA ČLANA 89 STAV 2 ZAKONA O USTAVNOM SUDU

Ustavni sud Republike Srbije doneo je na sednici održanoj dana 20.12.2012. godine Odluku br.IUz.97/2012 kojom je utvrdio da odredba člana 89 stav 2 Zakona o Ustavnom sudu (Sl.glasnik br.109/07 i 99/11) u delu koji glasi: „osim sudske odluke“ nije u saglasnosti sa Ustavom. Navedena odredba prestala je da važi 26.02.2013. godine kada je Odluka Ustavnog suda objavljena u Sl.glasniku RS br.18/2013.

Odredbom člana 89 stav 2 Zakona o Ustavnom sudu propisano je da kad Ustavni sud utvrdi da je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajamčena Ustavom može poništiti pojedinačni akt osim sudske odluke, zabraniti dalje vršenje radnje ili odrediti preduzimanje druge mere ili radnje kojom se otklanjaju štetne posledice utvrđene povrede ili uskraćivanja zajamčenih prava i sloboda i odrediti način pravičnog zadovoljenja podnosioca.

Ustavni sud nalazi da navedena odredba Zakona u delu kojim sudske odluke izuzima od primene mere poništaja kao ustavno-sudske sankcije za utvrđenu povredu Ustavom zajamčenog ljudskog prava odnosno slobode u suštini ima značenje uređivanja načina izvršenja odluke Ustavnog suda, i to ograničavanje Zakonom Ustavnog suda u pogledu određivanja mere ili radnje kojom se otklanjaju štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajamčenog prava nije u saglasnosti sa Ustavom. Polazeći od toga da je u najvećem broju slučajeva odluka organa sudske vlasti poslednji akt u nizu čijom se kontrolom i poništajem može otkloniti povreda Ustavom zajamčenog prava, zakonsko eliminisanje sudskih odluka iz domašaja poništavajuće odluke Ustavnog suda obezvređuje ustavni smisao uvođenja instituta ustavne žalbe kao Ustavom predviđenog pravnog sredstva za zaštitu ustavnih prava i sloboda od povreda učinjenih pojedinačnim aktima i radnjama bilo kog nosioca javne vlasti, pa i nosioca sudske vlasti. Po shvatanju Ustavnog suda ustavni smisao i cilj ustavne žalbe ne ostvaruje se samim deklarativnim utvrđivanjem postojanja povrede prava, već otklanjanjem posledica koje su nastale utvrđenom povredom ustavnih prava i sloboda bez obzira koji je državni organ donosilac osporenog akta. Ustavni sud smatra da se ovakvim tumačenjem nadležnosti ne dovodi u pitanje ustavno načelo nezavisnosti sudske vlasti jer poništavanje sudske odluke za koju je u postupku po ustavnoj žalbi utvrđeno da je tom odlukom povređeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda nema značenje Ustavom nedopuštene vansudske kontrole sudskih odluka, već od strane nadležnog organa izvršene ocene saglasnosti tih pojedinačnih akata sa Ustavom garantovanim ljudskim pravima i slobodama.

NEUSTAVNA ODREDBA ČLANA 428 STAV 3 ZAKONA O PARNIČNOM POSTUPKU

Ustavni sud Republike Srbije doneo je na sednici održanoj dana 21.02.2013. godine Odluku br.IUz.147/2012 kojom je utvrdio da odredba člana 428 stav 3 Zakona o parničnom postupku (Sl.glasnik br.72/11) nije u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom. Ustavni sud je u smislu člana 58 stav 4 Zakona o Ustavnom sudu odložio objavljivanje ove Odluke u Sl.glasniku RS za šest meseci od dana njenog donošenja. Navedena odredba prestala je da važi 21.08.2013. godine kada je Odluka Ustavnog suda objavljena u Sl.glasniku RS br.74/2013.

Ustavni sud navodi da je zakonodavac radi delotvorne zaštite ljudskih prava i sloboda predvideo da se pravnosnažno okončani postupak može ponoviti ako je odlukom Evropskog suda ili odlukom Ustavnog suda utvrđeno da je stranci u tom postupku povređeno ili uskraćeno neko od garantovanih ljudskih prava. Međutim odredbom člana 428 stav 3 Zakona propisan je objektivni rok od pet godina za podnošenje predloga za ponavljanje postupka i u slučajevima kad stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog sudaza ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, a to je moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke u tom postupku odnosno ako je Ustavni sud u postupku po Ustavnoj žalbi utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog i manjinskog prava zajamčenog Ustavom u parničnom postupku a to je moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke u tom postupku, i početak tog roka vezuje se za dan kada je parnični postupak pravnosnažno okončan. Ustavni sud nalazi da navedeno zakonsko rešenje nije saglasno sa Ustavom utvrđenim načelom da svako ima pravo na sudsku zaštitu, ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledicakoje su tom povredom nastale, budući da se u tim slučajevima propisano pravno sredstvo ne može smatrati delotvornim sa stanovišta člana 13 Evropske konvencije. Ovo iz razloga što je nesporno da stranka ni na koji način ne može da utiče na to da se postupak zaštite njenih zajamčenih prava pred Ustavnim sudom  i Evropskim sudom za ljudska prava okonča pre isteka roka propisanog odredbom člana 428 stav 3 Zakona o parničnom postupku. Kako je, prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, ustavna žalba u Republici Srbiji delotvorno pravno sredstvo za zaštitu sloboda i prava građana i uslov za obraćanje Evropskom sudu je vođenje postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud je utvrdio da odredba člana 428 stav 3 u vezi razloga za ponavljanje postupka predviđenih članom 426 stav 1 tačka 11 i 12 Zakona o parničnom postupku dovodi u pitanje ostvarivanje drugih prava zajamčenih Ustavom i to konkretno prava na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo iz člana 32 i 36 Ustava. Ovo stoga što stranka u roku od šest meseci nakon odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi ima pravo da se obrati Evropskom sudu za judska prava.

NEUSTAVNE ODREDBE ČLANA 85 STAV 1 i 2, I ODREDBE ČLANA 494 DO 505 ZAKONA O PARNIČNOM POSTUPKU

Ustavni sud Republike Srbije doneo je na sednici održanoj dana 23.05.2013. godine Odluku br.IUz.51/2012 kojom je utvrdio da odredbe člana 85 stav 1 u delu koji glasi „koji mora da bude advokat“ i odredbe stava 2 navedenog člana, kao i odredbe člana 494 do 505 Zakona o parničnom postupku (Sl.glasnik br.72/11) nisu u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom. Navedene odredbe prestale su da važe 05.06.2013. godine kada je Odluka Ustavnog suda objavljena u Sl.glasniku RS br.49/2013.

Ustavni sud konstatuje da u situaciji kada stranka ne može samostalno da preduzima radnje u postupku odnosno ne može bez advokata da pristupi sudu, tada se dovodi u pitanje princip jednakih šansi za pristup sudu odnosno princip jednostavnog pristupa sudu. Stoga ograničenje iz člana 85 stav 1 Zakona o parničnom postupku u delu „koji mora da bude advokat“  predstavlja ograničenje koje nije legitimno, proporcijonalno ni nužno, pa je time nesaglasno članu 20 Ustava, kao i pravu na pravično suđenje iz člana 32 Ustava, te je takođe nesaglasno i članu 36 stav 1 Ustava odnosno jednakosti zaštite prava pred sudovima i predstavlja vid posredne diskriminacije građana po osnovu imovnog stanja zabranjene članom 21 Ustava.

Ustavni sud takođe nalazi da je zbog međusobne povezanosti stava 1 i 2 člana 85 Zakona o parničnom postupku, i odredba stava 2 ovog člana Zakona koja propisuje da izuzetno od stava 1 ovog člana punomoćnik pravnog lica može biti diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom koji je stalno zaposlen u tom pravnom licu, nesaglasna sa Ustavom. Kako nema ustavnopravnog osnova za propisivanje ograničenja u pogledu toga ko može biti punomoćnik stranke u parničnom postupku, to nema ni utemeljenja da se po ovom osnovu dovode u različit položaj fizička i pravna lica, a što bi sledilo ukoliko bi osporena odredba stava 2 člana 85 ostala u pravnom poretku.

Ustavni sud je utvrdio da nisu u saglasnosti sa Ustavom ni odredbe člana 494 do 505 Zakona o parničnom postupku koje uređuju postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana. Ustavni sud konstatuje da navedenim odredbama nije određeno kad jedan građanskopravni spor ima karakter spora o kolektivnim pravima koji bi se rešavao po pravilima posebnog postupka, sa kojih razloga nalazi da nije ispunjen zahtev za određenošću i preciznošću pravne norme koji predstavlja sastavni deo načela vladavine pravakako bi građani iz sadržaja norme mogli da stvarno i konkretno znaju svoja prava i obaveze i kako bi im prilagodili svoje ponašanje.

NEUSTAVNA ODREDBA ČLANA 79 STAV 5 ZAKONA O IZVRŠENJU I OBEZBEĐENJU

Ustavni sud Republike Srbije doneo je na sednici održanoj dana 07.11.2013. godine Odluku br.IUz.101/2013 kojom je utvrdio da odredba člana 79 stav 5 Zakona o izvršenju i obezbeđenju(Sl.glasnik br.31/11 i 99/11) nije u saglasnosti sa Ustavom. Navedena odredba prestala je da važi 11.12.2013. godine kada je Odluka Ustavnog suda objavljena u Sl.glasniku RS br.109/2013.

Ustavni sud je povodom inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 79 stav 3 i 5 Zakona o izvršenju i obezbeđenju pokrenuo postupak za utvrđivanje ustavnosti odredbe člana 79 stav 5 navedenog zakona, a odbacio inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredbe člana 79 stav 3 istog zakona i odbacio zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnog akta odnosno radnje koja je preduzeta na osnovu ovih odredaba Zakona.

Odredba člana 79 stav 5 Zakona o izvršenju i obezbeđenju je propisivala da će sud, ako je izvršenje sprovedeno radi naplate novčanog potraživanja, na predlog izvršnog dužnika odrediti naplatu zatezne kamate po propisanoj stopi na iznos novčanih sredstava na kojima je izvršenje sprovedeno od dana kada je izvrši poverilac naplatio novčano potraživanje do dana povraćaja sredstava.

Ustavni sud nalazi da se odredbom člana 79 stav 5 navedenog Zakona odstupa od smisla i cilja načela savesnosti iz člana 214 Zakona o obligacionim odnosima obzirom da je nesporno da poverilac koji u zakonom propisanom izvršnom postupku primi od drugog lica određeni iznos na ime izvršenja pravnosnažno utvrđene novčane obaveze tog lica, u trenutku sticanja, po prirodi stvari, ne može biti nesavestan. Tim pre što iz odredbe člana 78 stav 1 tačka 1 Zakona o izvršenju i obezbeđenju proizilazi da izvršni dužnik ne može podneti zahtev za protivizvršenje pre nego što u ponovljenom postupku nakon ukidanja izvršne isprave ne bude pravnosnažno ponovo odlučeno o novčanom potraživanju. Stoga se pitanje nesavesnosti izvršnog poverioca nikako ne može zakonom pretpostaviti pre nego što je osnov otpao odnosno pre nego što je izvršna isprava preinačena, poništena ili stavljena van snage.

NEUSTAVNA ODREDBA ČLANA 20ž STAV 1 ZAKONA O PRIVATIZACIJI

Ustavni sud Republike Srbije doneo je na sednici održanoj dana 14.11.2013. godine Odluku br.IUz.95/2013 kojom je utvrdio da odredba člana 20ž stav 1 Zakona o privatizaciji(Sl.glasnik RS br.38/2001, 18/2003, 45/2005, 123/2007-dr.zakon, 30/2010-dr.zakon, 93/2012 i 119/2012) nije u saglasnosti sa Ustavom. Ustavni sud je u smislu člana 58 stav 4 Zakona o Ustavnom sudu odložio objavljivanje ove Odluke u Sl.glasniku RS za šest meseci od dana njenog donošenja.

Ustavni sud je na 34. sednici održanoj dana 14.11.2013. godine utvrdio da odredba člana 20ž stav 1 Zakona o privatizaciji koja propisuje da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja a najkasnije do 30. juna 2014. godine ne može protiv subjekta privatizacije odnosno nad njegovom imovinom odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja nije u saglasnosti sa Ustavom.

ZAKON O LEGALIZACIJI OBJEKATA

Zakon o legalizaciji objekata usvojen je na sednici Skupštine dana 31.10.2013. godine, objavljen u Službenom glasniku RS br.95/2013 i stupio na snagu 01.11.2013. godine.

Navedenim zakonom uređeni su uslovi, postupak i način legalizacije objekata odnosno delova objekta izgrađenih bez građevinske dozvole odnosno odobrenja za izgradnju, kao i uslovi za izdavanje upotrebne dozvole i druga pitanja od značaja za legalizaciju objekata. Legalizacija u smislu navedenog zakona je naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole za objekat odnosno deo objekta koji je izgrađen ili rekonstruisan ili dograđen bez građevinske dozvole odnosno koji se koristi bez upotrebne dozvole.

Zakonom je propisano da se legalizacija pokreće po osnovu zahteva vlasnika bespravno izgrađenog objekta ili njegovog dela koji se podnosi u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. Postupci za legalizaciju započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona po zahtevima koji su podneti do 11.03.2010. godine, a koji nisu okončani do dana stupanja na snagu ovog zakona okončaće se po odredbama ovog zakona. Zahtevi i prijave podneti do 11.03.2010. godine smatraju se zahtevima u smislu ovog zakona.

Zakon se ne primenjuje na objekte koji su izgrađeni bez građevinske dozvole ili odobrenja za izgradnju ako u vreme izgradnje nije bila propisana obaveza pribavljanja građevinske dozvole odnosno odobrenja za izgradnju.

Novim zakonom je propisano da se za objekte izgrađene odnosno rekonstruisane ili dograđene bez građevinske dozvole ne može naknadno izdati građevinska dozvola ako su u pitanju objekti koji su:

-izgrađeni odnosno rekonstruisani na zemljištu koje je nepovoljno za građenje (npr.klizišta, močvarno tlo...),

- izgrađeni odnosno rekonstruisani od materijala koji ne obezbeđuje trajnost i sigurnost objekta,

-izgrađeni na površinama javne namene odnosno na zemljištu planiranom za uređenje ili izgradnju objekata javne namene za koje se utvrđuje javni interes,

-izgrađeni u prvom stepenu zaštite prirodnog dobra odnosno u zonu zaštite kulturnog dobra od izuzetnog značaja i zoni zaštite kulturnih dobara upisanih u Listu svetne kulturne baštine odnosno radovi na samom kulturnom dobru od izuzetnog značaja ili dobru upisanom u Listu svetske kulturne baštine, izgrađeni u zaštitnim zonama oko vojnih kompleksa i objekata infrastrukture posebne namene odnosno izgrađeni, rekonstruisani ili dograđeni suprotno propisima o odbrani, kao i za druge objekte izgrađene u zaštitnim zonama,

- izgrađeni odnosno rekonstruisani u pogledu namene i spratnosti objekta, kao i udaljenja od susednih objekata protivno uslovima propisanim planskim dokumentom ili odredbama Pravilnika o opštim pravilima za parcelaciju, regulaciju i izgradnju. Izuzetno nadležni organ će naknadno izdati građevinsku i upotrebnu dozvolu ako podnosilac zahteva za legalizaciju priloži overenu saglasnost vlasnika susednog objekta.

ZAKON O ZATEZNOJ KAMATI

Zakon o zateznoj kamati usvojen je na sednici Skupštine dana 15.12.2012. godine, objavljen u Službenom glasniku RS br.119/2012 i stupio na snagu 25.12.2012. godine. Stupanjem na snagu novog zakona prestaje da važi Zakon o visini stope zatezne kamate (Sl.list SRJ br.9/01 i Sl.glasnik RS br.31/11 i 73/12).

Novim zakonom propisano je:

-da se stopa zatezne kamate na iznos duga koji glasi na dinare utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Narodne banke Srbije uvećane za osam procentnih poena,

-stopa zatezne kamate na iznos duga koji glasi na evre utvrđuje se na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena,

-na iznos duga koji glasi na drugu stranu valutu  stopa zatezne kamate utvrđuje se na godišnjem nivou u visini referentne/osnovne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija centralna banka zemlje domicilne valute uvećane za osam procentnih poena. Ukoliko navedena referentna/osnovna kamatna stopa nije utvrđena kao fiksna kamatna stopa nego je utvrđena u određenom rasponu između minimalne i maksimalne kamatne stope od strane domicilne centralne banke stopa zatezne kamate utvrđuje se kao aritmetička sredina minimalne i maksimalne referentne/osnovne kamatne stope uvećane za osam procentnih poena.

Novim zakonom je propisano da se zatezna kamata obračunava za kalendarski broj dana perioda docnje u izmirivanju obaveza u odnosu na kalendarski broj dana u godini primenom prostog interesnog računa od sto i dekurzivnog načina obračuna, bez pripisa obračunate zatezne kamate glavnici. Zatezna kamata se obračunava za sve kalendarske dane u obračunskom periodu. Pod obračunskim periodom podrazumeva se period od prvog dana docnje odnosno promene iznosa duga i/ili promene stope zatezne kamate u periodu docnje za koji se vrši obračun, zaključno sa danom konačnog izmirenja glavnice odnosno duga. U obračunskim periodima primenjuje se stopa zatezne kamate koja je važila u periodu za koji se vrši obračun. Ukupan iznos zatezne kamate predstavlja zbir obračunate kamate za svaki pojedinačni obračunski period.

Odredbe Zakona o zateznoj kamati ne primenjuju se na dužničko-poverilačke odnose za koje su visina stope i način obračuna zatezne kamate utvrđeni drugim zakonima (npr.Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, Carinski zakon...).

ZAKON O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O UREĐENJU SUDOVA

Zakon o izmenama i dopunama zakona o uređenju sudova usvojen je na sednici Skupštine dana 20.11.2013. godine, objavljen u Službenom glasniku RS br.101/2013 od 20.11.2013. godine i stupio na snagu 21.11.2013. godine, a primenjuje se od 01.01.2014. godine.

Navedenim Zakonom izmenjena je nadležnost osnovnih, viših i privrednih sudova, a posebno je uređena zaštita prava na suđenje u razumnom roku tako što je data mogućnost stranci kojoj je povređeno to pravo da se obrati neposredno višem sudu (odredbe koje uređuju zaštitu prava na suđenje u razumnom roku primenjuju se po isteku šest meseci od dana stupanja na snagu Zakona).

Propisano je da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku kojim se može tražiti i naknada za povredu ovog prava. Ako se zahtev odnosi na postupak koji je u toku pred Privrednim apelacionim sudom, Prekršajnim apelacionim sudom ili Upravnim sudom o zahtevu odlučuje Vrhovni kasacioni sud. Ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev osnovan može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda ovog prava. Naknada se isplaćuje iz budžetskih sredstava Republike Srbije u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu. Protiv rešenja o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku može se podneti žalba Vrhovnom kasacionom sudu u roku od 15 dana. Na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu tog prava shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak.

ZAKON O SEDIŠTIMA I PODRUČJIMA SUDOVA I JAVNIH TUŽILAŠTAVA

Zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava usvojen je na sednici Skupštine dana 20.11.2013. godine, objavljen u Službenom glasniku RS br.101/2013 od 20.11.2013. godine i stupio na snagu 21.11.2013. godine, a primenjuje se od 01.01.2014. godine.

Navedenim Zakonom osnivaju se prekršajni, osnovni, viši, privredni i apelacioni sudovi, određuju njihova sedišta i područja na kojima vrše nadležnost i određuju odeljenja Prekršajnog apelacionog i Upravnog suda i područja na kojima vrše nadležnost, a osnivaju se i osnovna, viša i apelaciona javna tužilaštva i određuju njihova sedišta i područja.

 Nova mreža sudova predviđa postojanje:

-66 osnovnih sudova umesto 34 kako je to predviđao Zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava (Sl.glasnik RS br.116/08), 

-29 sudskih jedinica,

-25 viših sudova,

-16 privrednih sudova i

-4 apelaciona suda i to u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu.

Navedenim Zakonom predviđeno je postojanje:

-58 osnovnih javnih tužilaštava umesto 34 kako je to predviđao Zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava (Sl.glasnik RS br.116/08), 

-25 viših javnih tužilaštava, i

-4 apelaciona javna tužilaštva i to Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu.

Novim Zakonom nije se menjala teritorijalna organizacija prekršajnih sudova, pa će i dalje postojati 44 prekršajna suda. 

Novim Zakonom određena su odeljenja Prekršajnog apelacionog suda i to u Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu i odeljenja Upravnog suda i to u Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu. 

Zakon predviđa da postojeći sudovi i tužilaštva nastavljaju sa radom do početka primene ovog zakona, a predmete u kojima nije doneta odluka preuzimaju sudovi i tužilaštva osnovani ovim zakonom. U sudskim jedinicama koje prestaju sa radom nastaviće da rade prijemne kancelarije u kojima će se obavljati poslovi prijema pismena i overavanja isprava i potpisa do početka rada javnih beležnika.

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama usvojen je na sednici Skupštine dana 25.09.2012. godine, objavljen u Službenom glasniku RS br.94/2012 od 28.09.2012. godine i stupio na snagu 06.10.2012. godine.

            Navedenim Zakonom promenjeni su pojedini tarifni brojevi iz Zakona o sudskim taksama (Sl.glasnik RS br.28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08, 31/09 i 101/11) na taj način što od dana stupanja na snagu ovog Zakona više ne postoji obaveza plaćanja sudske takse:

-za prigovor prebijanja podnet pred sudom opšte nadležnosti;

-za prigovor protiv platnog naloga;

-za predlog za vraćanje u pređašnje stanje;

-za rešenje prvostepenog i drugostepenog suda o odbacivanju žalbe;

-za predlog za određivanje privremene mere obezbeđenja u sporovima za razvod braka i u sporovima za izdržavanje dece;

-i za izdavanje usmenog punomoćja na zapisnik, za usmeno opozivanje ili otkaz punomoćja, kao i za sudsko obaveštavanje o opozivu ili otkazu punomoćja.

Navedenim Zakonom izmenjen je i tarifni broj 7 tako da se za raspravljanje zaostavštine u prvostepenom postupku, umesto prema čistoj vrednosti zaostavštine, plaća paušalna taksa u iznosu od 1.000,00 do 75.000,00 dinara.

Odlukom Ustavnog suda br.IUz.850/2010 od 12.07.2012. godine utvrđena je nesaglasnost sa Ustavom svih odredbi koje regulišu poseban stečajni postupak u slučaju dugotrajne nesposobnosti za plaćanje, a koje su sadržane u članu 150. do 154. Zakona o stečaju (tzv. automatski stečaj) sa razloga što se njima, po nalaženju Ustavnog suda, povređuje pravo na pravično suđenje, pravo na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo, te osnovna ustavna načela o neposrednoj primeni ljudskih i manjinskih prava i jednakosti svih pred Ustavom i zakonom, pravo na imovinu, kao i načelo ravnopravnosti svih svojinskih oblika i realizacija ustavnog jemstva iz člana 36. stav 2. Ustava.

Ustavni sud smatra da je uređivanjem visine zatezne kamate primenom konformne metode zakonodavac prekoračio granice i sadržinu svojih ovlašćenja propisanih imperativnom odredbom člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te da ne postoji odgovarajući pravnovaljani ustavni i zakonski osnov za uvođenje i primenu konformne metode na način kako je to učinjeno osporenim delom odredbe člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate.

Osim toga, Ustavni sud nalazi da je odredbom člana 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zabranjeno da se na dospelu a neisplaćenu ugovorenu ili zateznu kamatu, kao i na druga dospela povremena novčana davanja obračunava zatezna kamata, izuzev kada je to zakonom određeno, a primena konformne metode u materiji obračuna zatezne kamate u praksi praktično znači obračun „kamate na kamatu“ što je suprotno načelu zabrane anatocizma propisanog navedenom zakonskom odredbom.

 Ustavni sud ocenjuje da se osporenom zakonskom regulativom povređuje i ustavno načelo zabrane diskriminacije i jednakosti svih pred Ustavom i zakonom u smislu odredbe člana 21. stav 1. i 3. Ustava, kao i načelo jednakosti pravnog položaja subjekata na tržištu propisanog odredbom člana 84. stav 1. Ustava, budući da je predviđen različit način kamatnog obračuna za potraživanja koja banke imaju prema svojim klijentima-fizičkim i pravnim licima (primena konformne metode) u odnosu na situaciju kada se obračunava kamata na dugove po istom osnovu kada su banke klijenti Narodne banke Srbije (primena metode prostog interesnog računa). Takvo razlikovanje pravnog statusa dužnika koji se nalaze u istoj pravnoj situaciji (dužničkoj docnji) prema oceni Ustavnog suda, nema objektivnog i racionalnog opravdanja.

Osim toga, primenom konformne metode u materiji obračuna zatezne kamate povređuje se suština zakonske zatezne kamate koja se od pretpostavljene štete transformiše u novčanu kaznu čija visina znatno premašuje pretrpljenu stvarnu štetu, što po nalaženju Ustavnog suda nije dozvoljeno.

Ustavni sud nalazi da se osporenom odredbom člana 38a Zakona o porezima na imovinu, kojom je propisano da se upis prava na nepokretnosti u zemljišnim, katastarskim i drugim javnim knjigama ne može vršiti bez dokaza o plaćenom porezu na prenos apsolutnih prava odnosno plaćenom porezu na nasleđe i poklon, mimo uslova propisanih Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa, propisuje dodatni uslov za sticanje prava svojine na nepokretnosti i uskraćuje pravo kupcu da izvrši upis prava svojine u javne knjige i tako postane vlasnik nepokretnosti, čime se ograničava Ustavom zajemčeno pravo na imovinu garantovano odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije.

Pri tome, Ustavni sud ne nalazi objektivno i razumno opravdanje za uslovljavanje prenosa i sticanja prava svojine dokazom o prethodno plaćenom porezu na prenos apsolutnih prava odnosno porezu na nasleđe i poklon, imajući u vidu imperativnu odredbu člana 91. stav 2. Ustava kojom se utvrđuje da je obaveza plaćanja poreza i drugih dažbina opšteg karaktera, kao što su prekršajna ili krivična odgovornost, kao i da država ima na raspolaganju i druge zakonske mehanizme za obezbeđivanje naplate poreza (poresko jemstvo, prinudna naplata poreza i dr.), već takvu meru smatra „suvišnim teretom“ i nepotrebnim zadiranjem u sferu zajemčenih imovinskih prava pojedinaca.

Zakon o parničnom postupku usvojen je na sednici Skupštine dana 26.09.2011. godine, objavljen u Službenom glasniku RS br.72/11 od 28.09.2011. godine i stupio na snagu dana 01.02.2012. godine.

U prelaznim i završnim odredbama novog zakona zakonodavac je predvideo da će se postupci koji su započeti pre stupanja na snagu novog ZPP dovršiti po pravilima ZPP iz 2004. godine (Sl.glasnik RS broj 125/04 i 111/09). Ukoliko je u postupcima koji su započeti pre stupanja na snagu novog ZPP ukinuta presuda odnosno rešenje kojim se okončava postupak i pravna stvar vraćena na ponovno suđenje,u ponovnom postupku u toj parnici postupaće se po odredbama novog ZPP.

Nova zakonska rešenja:

1.pravilo je da u prvom stepenu sve sporove sudi sudija pojedinac, a veće sudi ako se stranke o tome saglase najkasnije pre upuštanja u raspravljanje o glavnoj stvari (član 35);

2.podnesci se podnose isključivo izvan ročišta (ne mogu se predati sudu na samom ročištu) i to najkasnije 15 dana pre dana održavanja ročišta (član 98 stav 5);

3.izričito je predviđeno da sud određuje i zakazuje ročišta u skladu sa utvrđenim vremenskim okvirom za sprovođenje postupka (član 105);

4.predviđena je mogućnost da stranke neposredno i blagovremeno upućuju podneske i druga pismena jedna drugoj i da ta pismena zajedno sa dokazom o dostavljanju podnesu sudu, osim pismena za koja je propisano lično dostavljanje (član 130);

5.propisane su posebne procesne pretpostavke u parnicama  protiv države, jedinice teritorijalne autonomije i jedinice lokalne samouprave tako da je lice koje namerava da podnese tužbu protiv Republike Srbije dužno da pre podnošenja tužbe dostavi Republičkom javnom pravobranilaštvu predlog za mirno rešavanje spora, osim ako je posebnim propisom predviđen rok za podnošenje tužbe (član 193);

6.proširena je mogućnost podnošenja tužbe za utvrđenje tako što je izričito propisano da se sada tužbom za utvrđenje može tražiti i utvrđenje povrede prava ličnosti kao i utvrđenje postojanja odnosno nepostojanja činjenice ako je to predviđeno Zakonom ili drugim propisom (npr. dospelost, da određena imovina ulazi u sastav zaostavštine, da je neka obaveza odnosno potraživanje prešla na drugo lice, da je nastupio uslov ili da je istekao rok od koga zavisi izvršnost potraživanja, da neka radnja predstavlja akt diskriminacije ili mobinga i sl.-član 194);

7. predviđena je mogućnost da se tužba povuče sve do pravnosnažnog okončanja postupka ako tuženi na to pristane (član 202);

8. novi Zakon uvodi tri mogućnosti u pogledu veštačenja (član 261-262):

-jedna je da sud odredi veštačenje po službenoj dužnosti, a ova mogućnost je predviđena samo u situaciji kada je to propisano zakonom.

-druga situacija je da na predlog stranaka sud odredi izvođenje dokaza veštačenjem i potom odredi veštaka i njegov zadatak.

-treća mogućnost je da stranke sudu prilože pismeni nalaz i mišljenje veštaka odgovarajuće struke koga su same angažovale, a radi utvrđenja ili razjašnjenja činjenica koje su od značaja za odlučivanje o tužbenom zahtevu;

9.propisana je obaveza stranke da najkasnije na pripremnom ročištu odnosno na prvom ročištu za glavnu raspravu iznese sve navode i dostavi odnosno predloži sve dokaze za svoje navode, kao i obaveza suda da zajedno sa strankama na pripremnom ročištu odnosno prvom ročištu za glavnu raspravu, utvrdi koje su sve činjenice sporne, odredi dokaze koji treba da se izvedu kao i da utvrdi vremenski okvir za sprovođenje postupka (član 308);

10.žalba protiv prvostepene presude kojom se fizičkom licu nalaže isplata potraživanja čija glavnica ne prelazi iznos od 300 EUR u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan donošenja odluke odnosno kojom se preduzetniku ili pravnom licu nalaže isplata potraživanja čija glavnica ne prelazi iznos od 1.000 EUR u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan donošenja odluke, ne odlaže izvršenje.

Ako se u presudi nalaže samo naknada troškova postupka u visini koja ne prelazi iznos od 300 EUR odnosno 1.000 EUR, žalba protiv rešenja o naknadi troškova postupka ne odlaže izvršenje (član 368);

11.izričito je propisano da je protiv rešenja o određivanju privremene mere dozvoljena posebna žalba, osim ako zakonom nije drugačije propisano (član 399 stav 3);

12.smanjen je broj vanrednih pravnih lekova tako što su kao vanredni pravni lekovi izostavljeni direktna revizija i zahtev za zaštitu zakonitosti, a kao novi vanredni pravni lek uveden je zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude (član 421-425);

13.kao posebne postupke novi Zakon definiše i postupak u potrošačkim sporovima (član 488-493) i postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana (član 494-505).

Upravni odbor Advokatske komore Srbije doneo je na sednici održanoj dana 18.01.2012. godine Odluku o izmeni Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata koja je objavljena u Službenom glasniku RS br.15/2012 od 02.03.2012. godine.

            Navedena Odluka o izmeni Tarife stupa na snagu 10.03.2012. godine